Dvoipodecenijski rad sa najmlađima učitelj Dušan Pejčić obogatio je knjigom u kojoj se nalaze priče za oštrenje dečjeg uma, u izdanju "Derete". U pripremi i dnevnik jednog tinejdžera.
Učitelj Dušan Pejčić,
koji radi u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, svoj život je u potpunosti
posvetio najmlađima. Osim što sa njima provodi pet radnih dana nedeljno,
uvodeći ih u svet znanja po ustaljenom obrazovnom programu, on je otišao
korak dalje i osmislio zanimljive priče za decu. Izdavačka kuća
"Dereta" prepoznala je važnost Pejčićevih neobičnih i zagonetnih
priča, pa je objavila njegovu prvu knjigu "Pesak i zvezde".
Za svega nekoliko
meseci, priče beogradskog učitelja postale su hit među učenicima u Srbiji.
Podnaslov knjige "priče za oštrenje uma" pojašnjava njen sadržaj;
reč je o pričama o prirodi i svetu koje nisu ispričane do kraja, svaka je
prekinuta na mestu gde sledi objašnjenje njenog zapleta. Na čitaocima je da
otkriju odgovor na pitanje koje se nalazi na kraju svake priče.
-Priče za decu, sa kojom
radim kao učitelj, pišem već desetak godina – kaže Dušan Pejčić. - Jedna generacija mojih učenika mnogo je volela da im svako
jutro, na početku radnog dana, pročitam priču nekog od naših poznatih pisaca za
decu. Onda bismo o njoj razgovarali, o njihovim utiscima i razmišljanjima.
Nedugo zatim, bilo mi je sve teže da nađem odgovarajuću priču jer je kratka
forma potrebna za ovu namenu vrlo retka u književnosti za decu. Jednog
jutra sam došao u učionicu bez priče i kako ih ne bih razočarao, ispričao sam
im jednu moju dečačku avanturu. To im se mnogo dopalo i iste večeri, kod kuće
napisao sam svoju prvu priču. Kad je reč o pričama iz knjige "Pesak i
zvezde", imao sam sreću da godinu dana radim sa sjajnim i izuzetno
talentovanim kolegom Mirkom Mirkovićem, inače profesorom fizičkog vaspitanja,
koji je na časovima slobodnih aktivnosti koristio zanimljive metode rada sa decom.
Jedna od tih metoda bilo je i korišćenje zagonetnih priča. Energija koju su učenici
ulagali u otkrivanje skrivenog me je fascinirala. Ponovila se inspiracija kao u
pomenutoj generaciji i jednog jutra sam došao među učenike sa prvom pričom o
žirafčetu. Prošao sam strogi dečiji test i energija otkrivanja se ponovila.
Ista energija u meni je rodila ideju o knjizi. Na kraju knjige se nalazi i
zahvalnica kolegi Mirku koji mi je bio i prvi recenzent i kritičar.
Koliko dugo ste pisali 22 priče koje se nalaze u knjizi i da li
postoje priče koje ste ostavili za "Pesak i zvezde II"?
-Pisanje je trajalo oko
dva meseca, jer sam posle napisanih pet-šest priča shvatio koliko je velika odgovornost
pisati za decu koja nisu moji učenici, do kojih bi trebalo da doprem samo
preko reči, bez one tople i lepe veze u kojoj deca vole učitelja i kada je
strog ili kada daje i neke lošije ocene. Shvatio sam da pišem za svu decu i
da je to vrlo odgovorno. Postoji i nekoliko priča koje će, nadam se, jednog
dana biti deo izdanja "Pesak i zvezde II".
Struktura priča koje ste napisali je veoma zanimljiva. U
podnaslovu knjige navedeno je da je reč o pričama za oštrenje uma. Koliko Vam
je učiteljski poziv i svakodnevni rad sa decom pomogao da proniknete u dečju
svest i prekinete priču u trenutku kada u njenoj koncepciji nastupi krešendo?
-Učiteljski poziv je
čast. To je povlastica, da svakoga dana pokušate da deci ulepšate detinjstvo.
To je veština da teške i nerazumljive stvari učinite koliko-toliko zanimljivim
i prijemčivim dečijem poimanju sveta koji nas okružuje. Uvek imate dilemu
kako da im taj svet učinite razumljivim, znanje trajnim, a sam proces
saznavanja svijeta malom avanturom. Svakodnevni rad sa decom oplemenjuje i
naučite da svet posmatrate njihovim očima. Učitelji su večita deca koja
vole igru, radoznalost, izazove nepoznatog. Učitelji su najveći svaštari na svetu.
Moraju znati od svačega pomalo, jer su dečija interesovanja i mašta
beskonačni, kao i jedna priča u mojoj knjizi, baš pod naslovom "Pesak i
zvezde". Njihovu maštu nije teško podstaći. Priču vodite do momenta kada
oni 'žedni' iščekuju kraj i onda postavite pitanje: 'Zašto se sve baš tako
dogodilo?'
Ako je suditi po dosadašnjim promocijama organizovanim po školama
u Srbiji, veoma uspešno iznenađujete decu. Koliko ona Vas iznenađuju?
-Promocije su posebno
zanimljive, jer ih organizujem isključivo za decu. Odrasli su dragi gosti,
koji mogu da sede sa nama, ali samo ako će aktivno učestvovati u rešavanju
zagonetki. Odmah na početku promocije, posle predstavljanja sebe i izgleda
knjige u par rečenica, kažem im da ćemo zajedno otkrivati najtajnije tajne. Svih
45 minuta, koliko traje promocija, deca aktivno učestvuju. Pitaju, diskutuju,
misaono su aktivna i uvek pokazuju energiju i želju da otkriju rešenje. Neverovatno
umeju da iznenade i kada daju pogrešan odgovor, ali shvatite da je i takav,
vrlo promišljen iz ugla njihovog poimanja sveta.
Najveće iznenađenje i
nagrada je bilo to što je nekoliko dece posle promocije napisalo slične
priče, izuzetno osmišljene i vrlo duhovite. Možda i one nađu svoje mesto u
drugom izdanju knjige; autori će, naravno, biti potpisani.
Sa decom radite već dve i po decenije. Šta je za Vas, kao za
jednu od najvažnijih osoba u životu svakog "malog čoveka", najveći
lični uspeh?
-To što, kada danas
sretnem neke bivše đake, pamte dane koje smo proveli zajedno, pamte neke moje
savete, pa čak i kritike, i što kažu da su im ti školski dani najlepši dani detinjstva.
Čuvaju snimke predstava, primerke odeljenskog časopisa, sećaju se zajedničkih
putovanja, proslava rođendana, svetosavskih balova, potraga za 'zakopanim
blagom'... Najveći uspeh je to što su dolazili u školu radosni i željni novih
čarolija.
Ilustracije za "Pesak i zvezde" radio je jedan od Vaših
nekadašnjih učenika. Kako je došlo do saradnje?
-Vladislav Pantić je
pripadao generaciji učenika 1992. do 1996. U tim teškim, ratnim godinama zajedno
smo stvarali naš svet, van prostora i vremena. Učionica je bila naša oaza. Bio
je naizgled običan dečak, zanesen ogromnom ljubavlju i talentom za crtanje. Bilo
je očigledno da je crtanje imalo prednost u odnosu na matematiku. Crtao je uvek
i svuda: i na času, i na velikom i na malom odmoru. Posle 17 godina ispunio
je obećanje i moju želju koju sam tada imao: da me pozove na svoju prvu
samostalnu izložbu. Kada sam razmišljao o ilustracijama za knjigu, želja da baš
on ilustruje bila potpuno prirodna. Mislim da je ovu knjigu učinio posebnom.
Radili ste TV emisiju "Zemlja igračaka", tragajući za
talentovanom decom iz regiona. Gde Vas je sve put odvodio, kakvu decu ste
pronalazili? Ima li istine u tome da pravi talenti žive u mestima koja se ne
nalaze ni na geografskoj karti?
-Rad na toj emisiji mi
je pričinjavao veliko zadovoljstvo. Kolega Dragan Đorđević i ja smo realizovali
više od 200 emisija koje su bile emitovane uživo u tokom četiri godine na Kanalu
D. Nažalost, za ovakve emisije danas su potrebni sponzori. U emisijama smo
imali kontakt sa decom koja su bila gosti u studiju, zatim telefonske
razgovore uživo i dobijali smo od njih pisma sa crtežima, pesmama, pričama i
pismima za Deda-Mraza. Primali smo pisma sa vrha Tare i iz mesta koje smo teško
pronalazili i na geografskoj karti. Sećam se da su nam se javljala i deca iz
Crne Gore. Tokom telefonskog uključenja razgovorali smo sa decom različitog
uzrasta o njihovim interesovanjima, prvim ljubavima, drugarstvu, školi i o
mnogo čemu što je bilo sfera njihovih interesovanja. Nekoliko emisija smo
snimili u seoskim školama. Tamo smo sreli mnogo talentovane dece. Njihova
radost i želja da nam pokažu kako glume, recituju, pevaju, sviraju ili igraju
bila je neverovatna. I nije bilo toliko bitno koliko su oni bili talentovani,
nego mogućnost da se nekom pokažu, da neko vidi koliko uživaju u tome što
umeju. Naravno, veliki gradovi daju deci veću mogućnost da razviju svoje
talente, ali je šteta što se više ne bavimo decom iz manjih mesta, jer među njima
stvarno ima divnih, nebrušenih dijamanata.
Koje tri knjige biste izdvojili kao najvažnije u odrastanju jednog
školarca?
-"Tom Sojer", "Orlovi
rano lete" i "Mali princ".
Kad možemo da očekujemo drugu knjigu i da li će i ona biti
namenjena deci do 10 godina starosti, ili i onoj koja su malo starija?
-Trenutno radim na
rukopisu pod naslovom 'Muški dnevnik'. To je dnevnik jednog trinaestogodišnjaka
o njegovim doživljajima i razmišljanjima o ljubavi, drugarstvu, školi... Dok je
pišem, mislim na to da će je čitati mlađi tinejdžeri od 10 do 15 godina, jer je
za ovaj uzrast napisano malo naslova u domaćoj književnosti za decu. Nadam se
da će je i stariji rado čitati, i podsetiti se svog mladalaštva, jer će
opisani doživljaji biti prepoznatljivi svakome ko se u ranoj mladosti
zaljubljivao, imao problema sa nastavnicima ili ih pamtio kao izuzetne po
nečemu. U dnevniku neće biti kompjutera, mobilnih telefona i ostalih modernih
igračaka, već emocije, drugarstvo i dileme odrastanja. Te teme su vanvremenske
i univerzalne za svu decu i odrasle koji su nekad bili deca. Ili su to još uvek.
Na televizijama u Srbiji i Crnoj Gori više ne postoje dečje edukativne emisije. Koliko manjak takvog sadržaja utiče na razvoj kreativnosti kod mališana? Kako roditelji mogu da pomognu svojoj deci i da razvijaju njihove slikarske, pesničke, glumačke talente ako su deci, nažalost, uzori postale starlete i pevači folk muzike?
-Nažalost, to je tužna istina. U decu se sve manje ulaže. Edukativne emisije ne donose profit od sponzora. Televizija je veoma skupa igračka i TV stanice ne mogu da se izbore sa troškovima kvalitetne produkcije dečije emisije. Samim tim ono što ima 'prolaz' kod sponzora postaje nametnuti model ponašanja koji deca, u manjku kvaliteta, upijaju kao poželjno. Nada postoji i ona je u porodici. Roditelji moraju da se bave svojom decom. Bez obzira koliko je teško podmiriti osnovne egzistencijalne potrebe jedne porodice, bez obzira koliko roditelji moraju naporno da rade. Ulaganje u decu i potreba da od njih napravimo dobre i čestite ljude je jedino što se računa kao naše nasleđe. Ako pri tome uspemo i da im pomognemo da svoje potencijale razviju do krajnjih granica, živimo život vredan našeg postojanja.
Snežana Moldovan
Foto: Fejsbuk
