Marina Bulatović-Barny, autorka romana “Nina od Arabije”: Pobednik je sanjar koji nikad ne odustaje

Prošlo je tek nepunih pola godine otkako je promovisano prvo izdanje romana “Nina od Arabije”, a književnica Marina Bulatović-Barny užurbano priprema dodatno uređeno izdanje. Čitalačka glad za raskošno opisanim životnim putešestvijama glavne junakinje iz dana u dan raste, baš kao i autorkina radost što je napisala knjigu vrednu i pažnje i pohvale.

U razgovoru za “Dan”, Marina otkriva prednosti i mane života u Saudijskoj Arabiji, gde se preselila pre sedam godina pošto je njen suprug tamo dobio posao i deli svoj san – da “Nina od Arabije” doživi filmsku adaptaciju.

Pisanje je nošenje tereta. Kad ste, kao autor "Nine od Arabije", spustili taj teret? Ili ga još uvek nosite?

-Nosim ga, svuda sa sobom – kaže Marina Bulatović-Barny. - I danju dok radim, i noću dok nemirno spavam. Spustiću ga tek kada u Njujorku nađem književnog agenta i izdavača.

Kakav je osećaj kada neko ko je u PR-u proveo deceniju i po, i bio "pionir" ovog biznisa na prostorima SCG, sazna da je prvi tiraž njegove knjige rasprodat za svega dva meseca?

-Promocija mog romana bila je nekoliko dana pred početak Sajma knjiga u Beogradu, u vreme kada izdavači ‘štancuju’ knjige kao što ‘Soko Štark’ ‘štancuje’ čokoladne bananice. Moja knjiga je odštampana sat vremena pre nego što su zvanice stigle na promociju. Sva sreća što sam se ranije bavila PR-om, pa sam angažovala kamermana i fotografa. Sećanje na tu promociju kao da ne postoji… Tek kada vidim snimak i čujem Ljiljanu Blagojević i Tanju Bošković kako čitaju odlomke iz mog romana, poverujem da se to zaista i dogodilo.

Od 2007. godine živite u Saudijskoj Arabiji, zemlji koja je našim ljudima apsolutno nepoznata. Kako ste se snašli u okruženju koje je potpuno drugačije od onog u kom ste odrasli?

-Uvek sam imala otvoren um, poput padobrana, smatrala sam da je moja domovina cela planeta, pa tek onda Jugoslavija u kojoj sam se rodila. Život u Saudijskoj Arabiji je potpuno drugačiji. Pravila ponašanja i oblačenja na javnim mestima važe čak i za strance, alkohol je ovde zakonom zabranjen, skuplja je flaširana voda nego benzin, Saudijci voze ludo i neustrašivo. U proseku, na putevima svakodnevno gine 20, a povredi se 90 ljudi… Mada nam je mentalitet vrlo sličan. Kada smo se ovde doselili, moj suprug, koji je građevinski inženjer, dobio je bolji posao u struci, a ja sam prestala da radim i zarađujem. Izdržavala sam samu sebe do 42. godine – najteže mi pada da se priviknem na to.

U "Nini od Arabije" posebno poglavlje posvetili ste Crnogorcima. Priče koje su izašle iz Vašeg pera nisu baš "slatke" kada je reč o Vašim iskustvima sa Crnogorcima, što se direktno kosi sa Vašim izborom životnog partnera. Kako ćete se opravdati?

-U mojoj osnovnoj školi, bio je Crnogorac Daković. Sa neskrivenim zadovoljstvom, on je devojčicama podizao suknje, a potom bežao na drugi kraj učionice ili u školsko dvorište. Zbog njega sam upisala karate i nosilac sam zelenog pojasa. Učiteljica mi je takođe bila Crnogorka, Rakočević. I pored velikog iskustva, ona nikada nije primetila da sam stidljiva. Na času muzičkog prozvala bi me da izađem ispred table i upadala u trans dok je na pijaninu svirala svoju omiljenu pesmu ‘Durmitor’, a od mene je očekivala da pevam što, naravno, nije dolazilo u obzir. Moja mama je čitav radni vek provela u istoj firmi u Beogradu. Umela je da se ‘sporečka’ sa direktorom ili šefom koji su, nekim čudom, uvek bili Crnogorci. Sve sam to opisala u romanu, a moj suprug se tome slatko smeje. Šta misli njegova rodbina – ne znam.

Organizovali ste dvije izložbe fotografija sa motivima iz Saudijske Arabije, jednu u Podgorici, a drugu u Beogradu tokom 2009 i 2010. godine. Izložbe je videlo više od 30.000 ljudi. Da li sebe danas pre doživljavate kao ambasadora kulture Saudijske Arabije na Balkanu ili kao pisca koji, kako ste izjavili, želi da osvoji američko tržište?

-Kao pisca koji će Amerikancima približiti Srbe, Crnogorce i Saudijce na nov i drugačiji način. Nadam se da će predrasuda biti manje, da će moja misija ‘ambasadora dobre volje’ pasti na plodno tlo. Proputovala sam dobar deo planete, ali jedino se u Njujorku osećam kao kod kuće.

Japanac samuraj u jednom haiku stihu traži pred odlazak od drveta šljive pred svojim vratima da na proleće verno procvjeta. Od kog drveta biste Vi to zatražili?

-Zamišljam da ću starost provoditi u kućici na obali mora, negdje u Portugalu, Novom Zelandu ili Solomonskim Ostrvima (oni su hrabro proglasili nezavisnost od Britanije na moj rođendan 7. jula – 1978.). U skadu sa tim, zamišljam da ću sa ovoga sveta otići uz miris borova.

Najveći pisci u svetskoj literaturi nisu imali egzistencijalnih problema: Prust, Tolstoj, Man... Svi srpski pisci živeli su i žive sirotinjski. Smatrate li da to ikada može da bude drugačije? Ili sva naša "velika pera" moraju da odu u inostranstvo da bi živeli dostojanstveno?

-Teško da će biti drugačije... Možda samo onima koji su i politički aktivni ili im je pisanje ‘dopunska delatnost’. Većina ljudi na prostoru bivše Jugoslavije živi teško. Ni pisci nisu izuzetak. Procenat od prodate knjige koji dobijaju pisci na Balkanu, sramno je mali.

U pripremi je dodatno uređeno izdanje "Nine od Arabije". Možete li da nam otkrijete šta će se događati sa glavnom junakinjom?

-Prvi urednik ‘Nine od Arabije’ bio je Žarko Jokanović. Drugi urednik, koga sam angažovala pre nego što sam rukopis poslala da bude prevden na engleski, bila je Hilda Urošević. Nisam mogla da se smirim, stalno sam mislila da rukopis može da bude bolji… Iskreno se divim piscima koji potpišu ugovor sa izdavačkom kućom tako da jednom godišnje moraju da napišu novi roman. Ili onima koji na TV-u izjave da su roman napisali za ‘tri-četiri meseca’. Možda sam ja suviše odgovorna i sitničava, ali moj roman je pisan duže od tri godine. Na kraju, san glavne junakinje koji je sanjala još kao devojčica, postaje stvarnost, i to na njen 50. rođendan. Za snove nikada nije kasno, dok si živ i dok vredno radiš na njima.

Svaki pisac potajno želi da njegov roman bude "preseljen" na "daske koje život znače" ili da bude pretočen u film. Kakvu sudbinu biste voleli da ima "Nina od Arabije"?

-Pobednik je sanjar koji nikada ne odustaje, ja sam ta! Moji ljubimci, Tom Henks i Rita Vilson, koji su producenti filmova ‘Mama Mia’, ‘Moja velika mrsna pravoslavna svadba’ i drugih koji nose ‘energiju’ kakvu ima i ‘Nina od Arabije’, trebalo bi da snime film po mom romanu. Fotografija koju sam kreirala specijalno za ‘Dan’ je moja želja i moj san.

S obzirom na to da su likovi iz Vašeg romana stvarni, da li mislite da su pojedini ljudi sa naših prostora kupili knjigu strahujući da će se pronaći u njoj? Niste se svetili dužnicima i ima li pisac prava na to?

-Svako ima pravo da se ponaša kako mu savest nalaže, pa i pisci. Slabi se svete, jaki opraštaju, pametni ignorišu. Nikada se nikome nisam svetila, ni u životu, ni u romanu. Verujem da ‘neko to odozgo vidi sve’. Nema smisla da se mešam u tuđi posao.

(Intervju je objavljen u najtiražnijem crnogorskom dnevnom listu "Dan", maja 2014. godine)

UČITELJ KOJI VOLI DECU I POSLE RADNOG VREMENA: "Pesak i zvezde" - zagonetne priče za najmlađe

Dvoipodecenijski rad sa najmlađima učitelj Dušan Pejčić obogatio je knjigom u kojoj se nalaze priče za oštrenje dečjeg uma, u izdanju "Derete". U pripremi i dnevnik jednog tinejdžera.

Učitelj Dušan Pejčić, koji radi u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, svoj život je u potpunosti posvetio najmlađima. Osim što sa njima provodi pet radnih dana nedeljno, uvodeći ih u svet znanja po ustaljenom obrazovnom programu, on je otišao korak dalje i osmislio zanimljive priče za decu. Izdavačka kuća "Dereta" prepoznala je važnost Pejčićevih neobičnih i zagonetnih priča, pa je objavila njegovu prvu knjigu "Pesak i zvezde".

Za svega nekoliko meseci, priče beogradskog učitelja postale su hit među učenicima u Srbiji. Podnaslov knjige "priče za oštrenje uma" pojašnjava njen sadržaj; reč je o pričama o prirodi i svetu koje nisu ispričane do kraja, svaka je prekinuta na mestu gde sledi objašnjenje njenog zapleta. Na čitaocima je da otkriju odgovor na pitanje koje se nalazi na kraju svake priče.

-Priče za decu, sa kojom radim kao učitelj, pišem već desetak godina – kaže Dušan Pejčić. - Jedna generacija mojih učenika mnogo je volela da im svako jutro, na početku radnog dana, pročitam priču nekog od naših poznatih pisaca za decu. Onda bismo o njoj razgovarali, o njihovim utiscima i razmišljanjima. Nedugo zatim, bilo mi je sve teže da nađem odgovarajuću priču jer je kratka forma potrebna za ovu namenu vrlo retka u književnosti za decu. Jednog jutra sam došao u učionicu bez priče i kako ih ne bih razočarao, ispričao sam im jednu moju dečačku avanturu. To im se mnogo dopalo i iste večeri, kod kuće napisao sam svoju prvu priču. Kad je reč o pričama iz knjige "Pesak i zvezde", imao sam sreću da godinu dana radim sa sjajnim i izuzetno talentovanim kolegom Mirkom Mirkovićem, inače profesorom fizičkog vaspitanja, koji je na časovima slobodnih aktivnosti koristio zanimljive metode rada sa decom. Jedna od tih metoda bilo je i korišćenje zagonetnih priča. Energija koju su učenici ulagali u otkrivanje skrivenog me je fascinirala. Ponovila se inspiracija kao u pomenutoj generaciji i jednog jutra sam došao među učenike sa prvom pričom o žirafčetu. Prošao sam strogi dečiji test i energija otkrivanja se ponovila. Ista energija u meni je rodila ideju o knjizi. Na kraju knjige se nalazi i zahvalnica kolegi Mirku koji mi je bio i prvi recenzent i kritičar.

Koliko dugo ste pisali 22 priče koje se nalaze u knjizi i da li postoje priče koje ste ostavili za "Pesak i zvezde II"?

-Pisanje je trajalo oko dva meseca, jer sam posle napisanih pet-šest priča shvatio koliko je velika odgovornost pisati za decu koja nisu moji učenici, do kojih bi trebalo da doprem samo preko reči, bez one tople i lepe veze u kojoj deca vole učitelja i kada je strog ili kada daje i neke lošije ocene. Shvatio sam da pišem za svu decu i da je to vrlo odgovorno. Postoji i nekoliko priča koje će, nadam se, jednog dana biti deo izdanja "Pesak i zvezde II".

Struktura priča koje ste napisali je veoma zanimljiva. U podnaslovu knjige navedeno je da je reč o pričama za oštrenje uma. Koliko Vam je učiteljski poziv i svakodnevni rad sa decom pomogao da proniknete u dečju svest i prekinete priču u trenutku kada u njenoj koncepciji nastupi krešendo?

-Učiteljski poziv je čast. To je povlastica, da svakoga dana pokušate da deci ulepšate detinjstvo. To je veština da teške i nerazumljive stvari učinite koliko-toliko zanimljivim i prijemčivim dečijem poimanju sveta koji nas okružuje. Uvek imate dilemu kako da im taj svet učinite razumljivim, znanje trajnim, a sam proces saznavanja svijeta malom avanturom. Svakodnevni rad sa decom oplemenjuje i naučite da svet posmatrate njihovim očima. Učitelji su večita deca koja vole igru, radoznalost, izazove nepoznatog. Učitelji su najveći svaštari na svetu. Moraju znati od svačega pomalo, jer su dečija interesovanja i mašta beskonačni, kao i jedna priča u mojoj knjizi, baš pod naslovom "Pesak i zvezde". Njihovu maštu nije teško podstaći. Priču vodite do momenta kada oni 'žedni' iščekuju kraj i onda postavite pitanje: 'Zašto se sve baš tako dogodilo?'

Ako je suditi po dosadašnjim promocijama organizovanim po školama u Srbiji, veoma uspešno iznenađujete decu. Koliko ona Vas iznenađuju?

-Promocije su posebno zanimljive, jer ih organizujem isključivo za decu. Odrasli su dragi gosti, koji mogu da sede sa nama, ali samo ako će aktivno učestvovati u rešavanju zagonetki. Odmah na početku promocije, posle predstavljanja sebe i izgleda knjige u par rečenica, kažem im da ćemo zajedno otkrivati najtajnije tajne. Svih 45 minuta, koliko traje promocija, deca aktivno učestvuju. Pitaju, diskutuju, misaono su aktivna i uvek pokazuju energiju i želju da otkriju rešenje. Neverovatno umeju da iznenade i kada daju pogrešan odgovor, ali shvatite da je i takav, vrlo promišljen iz ugla njihovog poimanja sveta.

Najveće iznenađenje i nagrada je bilo to što je nekoliko dece posle promocije napisalo slične priče, izuzetno osmišljene i vrlo duhovite. Možda i one nađu svoje mesto u drugom izdanju knjige; autori će, naravno, biti potpisani.

Sa decom radite već dve i po decenije. Šta je za Vas, kao za jednu od najvažnijih osoba u životu svakog "malog čoveka", najveći lični uspeh?

-To što, kada danas sretnem neke bivše đake, pamte dane koje smo proveli zajedno, pamte neke moje savete, pa čak i kritike, i što kažu da su im ti školski dani najlepši dani detinjstva. Čuvaju snimke predstava, primerke odeljenskog časopisa, sećaju se zajedničkih putovanja, proslava rođendana, svetosavskih balova, potraga za 'zakopanim blagom'... Najveći uspeh je to što su dolazili u školu radosni i željni novih čarolija.

Ilustracije za "Pesak i zvezde" radio je jedan od Vaših nekadašnjih učenika. Kako je došlo do saradnje?

-Vladislav Pantić je pripadao generaciji učenika 1992. do 1996. U tim teškim, ratnim godinama zajedno smo stvarali naš svet, van prostora i vremena. Učionica je bila naša oaza. Bio je naizgled običan dečak, zanesen ogromnom ljubavlju i talentom za crtanje. Bilo je očigledno da je crtanje imalo prednost u odnosu na matematiku. Crtao je uvek i svuda: i na času, i na velikom i na malom odmoru. Posle 17 godina ispunio je obećanje i moju želju koju sam tada imao: da me pozove na svoju prvu samostalnu izložbu. Kada sam razmišljao o ilustracijama za knjigu, želja da baš on ilustruje bila potpuno prirodna. Mislim da je ovu knjigu učinio posebnom.

Radili ste TV emisiju "Zemlja igračaka", tragajući za talentovanom decom iz regiona. Gde Vas je sve put odvodio, kakvu decu ste pronalazili? Ima li istine u tome da pravi talenti žive u mestima koja se ne nalaze ni na geografskoj karti?

-Rad na toj emisiji mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo. Kolega Dragan Đorđević i ja smo realizovali više od 200 emisija koje su bile emitovane uživo u tokom četiri godine na Kanalu D. Nažalost, za ovakve emisije danas su potrebni sponzori. U emisijama smo imali kontakt sa decom koja su bila gosti u studiju, zatim telefonske razgovore uživo i dobijali smo od njih pisma sa crtežima, pesmama, pričama i pismima za Deda-Mraza. Primali smo pisma sa vrha Tare i iz mesta koje smo teško pronalazili i na geografskoj karti. Sećam se da su nam se javljala i deca iz Crne Gore. Tokom telefonskog uključenja razgovorali smo sa decom različitog uzrasta o njihovim interesovanjima, prvim ljubavima, drugarstvu, školi i o mnogo čemu što je bilo sfera njihovih interesovanja. Nekoliko emisija smo snimili u seoskim školama. Tamo smo sreli mnogo talentovane dece. Njihova radost i želja da nam pokažu kako glume, recituju, pevaju, sviraju ili igraju bila je neverovatna. I nije bilo toliko bitno koliko su oni bili talentovani, nego mogućnost da se nekom pokažu, da neko vidi koliko uživaju u tome što umeju. Naravno, veliki gradovi daju deci veću mogućnost da razviju svoje talente, ali je šteta što se više ne bavimo decom iz manjih mesta, jer među njima stvarno ima divnih, nebrušenih dijamanata.

Koje tri knjige biste izdvojili kao najvažnije u odrastanju jednog školarca?

-"Tom Sojer", "Orlovi rano lete" i "Mali princ".

Kad možemo da očekujemo drugu knjigu i da li će i ona biti namenjena deci do 10 godina starosti, ili i onoj koja su malo starija?

-Trenutno radim na rukopisu pod naslovom 'Muški dnevnik'. To je dnevnik jednog trinaestogodišnjaka o njegovim doživljajima i razmišljanjima o ljubavi, drugarstvu, školi... Dok je pišem, mislim na to da će je čitati mlađi tinejdžeri od 10 do 15 godina, jer je za ovaj uzrast napisano malo naslova u domaćoj književnosti za decu. Nadam se da će je i stariji rado čitati, i podsetiti se svog mladalaštva, jer će opisani doživljaji biti prepoznatljivi svakome ko se u ranoj mladosti zaljubljivao, imao problema sa nastavnicima ili ih pamtio kao izuzetne po nečemu. U dnevniku neće biti kompjutera, mobilnih telefona i ostalih modernih igračaka, već emocije, drugarstvo i dileme odrastanja. Te teme su vanvremenske i univerzalne za svu decu i odrasle koji su nekad bili deca. Ili su to još uvek.

Na televizijama u Srbiji i Crnoj Gori više ne postoje dečje edukativne emisije. Koliko manjak takvog sadržaja utiče na razvoj kreativnosti kod mališana? Kako roditelji mogu da pomognu svojoj deci i da razvijaju njihove slikarske, pesničke, glumačke talente ako su deci, nažalost, uzori postale starlete i pevači folk muzike?

-Nažalost, to je tužna istina. U decu se sve manje ulaže. Edukativne emisije ne donose profit od sponzora. Televizija je veoma skupa igračka i TV stanice ne mogu da se izbore sa troškovima kvalitetne produkcije dečije emisije. Samim tim ono što ima 'prolaz' kod sponzora postaje nametnuti model ponašanja koji deca, u manjku kvaliteta, upijaju kao poželjno. Nada postoji i ona je u porodici. Roditelji moraju da se bave svojom decom. Bez obzira koliko je teško podmiriti osnovne egzistencijalne potrebe jedne porodice, bez obzira koliko roditelji moraju naporno da rade. Ulaganje u decu i potreba da od njih napravimo dobre i čestite ljude je jedino što se računa kao naše nasleđe. Ako pri tome uspemo i da im pomognemo da svoje potencijale razviju do krajnjih granica, živimo život vredan našeg postojanja. 

Snežana Moldovan

Foto: Fejsbuk

(Tekst je objavljen u podgoričkom dnevnom listu "Dan", decembra 2013. godine)