Marina Bulatović-Barny, autorka romana “Nina od Arabije”: Pobednik je sanjar koji nikad ne odustaje

Prošlo je tek nepunih pola godine otkako je promovisano prvo izdanje romana “Nina od Arabije”, a književnica Marina Bulatović-Barny užurbano priprema dodatno uređeno izdanje. Čitalačka glad za raskošno opisanim životnim putešestvijama glavne junakinje iz dana u dan raste, baš kao i autorkina radost što je napisala knjigu vrednu i pažnje i pohvale.

U razgovoru za “Dan”, Marina otkriva prednosti i mane života u Saudijskoj Arabiji, gde se preselila pre sedam godina pošto je njen suprug tamo dobio posao i deli svoj san – da “Nina od Arabije” doživi filmsku adaptaciju.

Pisanje je nošenje tereta. Kad ste, kao autor "Nine od Arabije", spustili taj teret? Ili ga još uvek nosite?

-Nosim ga, svuda sa sobom – kaže Marina Bulatović-Barny. - I danju dok radim, i noću dok nemirno spavam. Spustiću ga tek kada u Njujorku nađem književnog agenta i izdavača.

Kakav je osećaj kada neko ko je u PR-u proveo deceniju i po, i bio "pionir" ovog biznisa na prostorima SCG, sazna da je prvi tiraž njegove knjige rasprodat za svega dva meseca?

-Promocija mog romana bila je nekoliko dana pred početak Sajma knjiga u Beogradu, u vreme kada izdavači ‘štancuju’ knjige kao što ‘Soko Štark’ ‘štancuje’ čokoladne bananice. Moja knjiga je odštampana sat vremena pre nego što su zvanice stigle na promociju. Sva sreća što sam se ranije bavila PR-om, pa sam angažovala kamermana i fotografa. Sećanje na tu promociju kao da ne postoji… Tek kada vidim snimak i čujem Ljiljanu Blagojević i Tanju Bošković kako čitaju odlomke iz mog romana, poverujem da se to zaista i dogodilo.

Od 2007. godine živite u Saudijskoj Arabiji, zemlji koja je našim ljudima apsolutno nepoznata. Kako ste se snašli u okruženju koje je potpuno drugačije od onog u kom ste odrasli?

-Uvek sam imala otvoren um, poput padobrana, smatrala sam da je moja domovina cela planeta, pa tek onda Jugoslavija u kojoj sam se rodila. Život u Saudijskoj Arabiji je potpuno drugačiji. Pravila ponašanja i oblačenja na javnim mestima važe čak i za strance, alkohol je ovde zakonom zabranjen, skuplja je flaširana voda nego benzin, Saudijci voze ludo i neustrašivo. U proseku, na putevima svakodnevno gine 20, a povredi se 90 ljudi… Mada nam je mentalitet vrlo sličan. Kada smo se ovde doselili, moj suprug, koji je građevinski inženjer, dobio je bolji posao u struci, a ja sam prestala da radim i zarađujem. Izdržavala sam samu sebe do 42. godine – najteže mi pada da se priviknem na to.

U "Nini od Arabije" posebno poglavlje posvetili ste Crnogorcima. Priče koje su izašle iz Vašeg pera nisu baš "slatke" kada je reč o Vašim iskustvima sa Crnogorcima, što se direktno kosi sa Vašim izborom životnog partnera. Kako ćete se opravdati?

-U mojoj osnovnoj školi, bio je Crnogorac Daković. Sa neskrivenim zadovoljstvom, on je devojčicama podizao suknje, a potom bežao na drugi kraj učionice ili u školsko dvorište. Zbog njega sam upisala karate i nosilac sam zelenog pojasa. Učiteljica mi je takođe bila Crnogorka, Rakočević. I pored velikog iskustva, ona nikada nije primetila da sam stidljiva. Na času muzičkog prozvala bi me da izađem ispred table i upadala u trans dok je na pijaninu svirala svoju omiljenu pesmu ‘Durmitor’, a od mene je očekivala da pevam što, naravno, nije dolazilo u obzir. Moja mama je čitav radni vek provela u istoj firmi u Beogradu. Umela je da se ‘sporečka’ sa direktorom ili šefom koji su, nekim čudom, uvek bili Crnogorci. Sve sam to opisala u romanu, a moj suprug se tome slatko smeje. Šta misli njegova rodbina – ne znam.

Organizovali ste dvije izložbe fotografija sa motivima iz Saudijske Arabije, jednu u Podgorici, a drugu u Beogradu tokom 2009 i 2010. godine. Izložbe je videlo više od 30.000 ljudi. Da li sebe danas pre doživljavate kao ambasadora kulture Saudijske Arabije na Balkanu ili kao pisca koji, kako ste izjavili, želi da osvoji američko tržište?

-Kao pisca koji će Amerikancima približiti Srbe, Crnogorce i Saudijce na nov i drugačiji način. Nadam se da će predrasuda biti manje, da će moja misija ‘ambasadora dobre volje’ pasti na plodno tlo. Proputovala sam dobar deo planete, ali jedino se u Njujorku osećam kao kod kuće.

Japanac samuraj u jednom haiku stihu traži pred odlazak od drveta šljive pred svojim vratima da na proleće verno procvjeta. Od kog drveta biste Vi to zatražili?

-Zamišljam da ću starost provoditi u kućici na obali mora, negdje u Portugalu, Novom Zelandu ili Solomonskim Ostrvima (oni su hrabro proglasili nezavisnost od Britanije na moj rođendan 7. jula – 1978.). U skadu sa tim, zamišljam da ću sa ovoga sveta otići uz miris borova.

Najveći pisci u svetskoj literaturi nisu imali egzistencijalnih problema: Prust, Tolstoj, Man... Svi srpski pisci živeli su i žive sirotinjski. Smatrate li da to ikada može da bude drugačije? Ili sva naša "velika pera" moraju da odu u inostranstvo da bi živeli dostojanstveno?

-Teško da će biti drugačije... Možda samo onima koji su i politički aktivni ili im je pisanje ‘dopunska delatnost’. Većina ljudi na prostoru bivše Jugoslavije živi teško. Ni pisci nisu izuzetak. Procenat od prodate knjige koji dobijaju pisci na Balkanu, sramno je mali.

U pripremi je dodatno uređeno izdanje "Nine od Arabije". Možete li da nam otkrijete šta će se događati sa glavnom junakinjom?

-Prvi urednik ‘Nine od Arabije’ bio je Žarko Jokanović. Drugi urednik, koga sam angažovala pre nego što sam rukopis poslala da bude prevden na engleski, bila je Hilda Urošević. Nisam mogla da se smirim, stalno sam mislila da rukopis može da bude bolji… Iskreno se divim piscima koji potpišu ugovor sa izdavačkom kućom tako da jednom godišnje moraju da napišu novi roman. Ili onima koji na TV-u izjave da su roman napisali za ‘tri-četiri meseca’. Možda sam ja suviše odgovorna i sitničava, ali moj roman je pisan duže od tri godine. Na kraju, san glavne junakinje koji je sanjala još kao devojčica, postaje stvarnost, i to na njen 50. rođendan. Za snove nikada nije kasno, dok si živ i dok vredno radiš na njima.

Svaki pisac potajno želi da njegov roman bude "preseljen" na "daske koje život znače" ili da bude pretočen u film. Kakvu sudbinu biste voleli da ima "Nina od Arabije"?

-Pobednik je sanjar koji nikada ne odustaje, ja sam ta! Moji ljubimci, Tom Henks i Rita Vilson, koji su producenti filmova ‘Mama Mia’, ‘Moja velika mrsna pravoslavna svadba’ i drugih koji nose ‘energiju’ kakvu ima i ‘Nina od Arabije’, trebalo bi da snime film po mom romanu. Fotografija koju sam kreirala specijalno za ‘Dan’ je moja želja i moj san.

S obzirom na to da su likovi iz Vašeg romana stvarni, da li mislite da su pojedini ljudi sa naših prostora kupili knjigu strahujući da će se pronaći u njoj? Niste se svetili dužnicima i ima li pisac prava na to?

-Svako ima pravo da se ponaša kako mu savest nalaže, pa i pisci. Slabi se svete, jaki opraštaju, pametni ignorišu. Nikada se nikome nisam svetila, ni u životu, ni u romanu. Verujem da ‘neko to odozgo vidi sve’. Nema smisla da se mešam u tuđi posao.

(Intervju je objavljen u najtiražnijem crnogorskom dnevnom listu "Dan", maja 2014. godine)